ovde - vera znanje mir

Pravni položaj verskih zajednica i njihova registracija
Dr Sima Avramović tvrdi da je postojeća regulativa vezana za registraciju verskih
zajednica potpuno haotična. Neke verske zajednice registrovane su na saveznom, neke na
republičkom, zatim na lokalnom nivou, a jedan broj njih nije ni registrovan. Neke verske grupe
registrovale su se u Ministarstvu pravde, druge u policiji. Ne postoji tačan podatak o ukupnom
broju registrovanih verskih zajednica u Srbiji. 75
Prednacrt zakona iz 2004. stvorio je tri kategorije verskih zajednica. Pokušavajući da
uspostavi pravni kontinuitet sa Kraljevinom Jugoslavijom, Prednacrt je Srpsku pravoslavnu
crkvu proglasio kao primus inter pares (član 5), i ona čini prvu kategoriju; prihvatio je, zatim,
pravni subjektivitet pet drugih „tradicionalnih“ verskih zajednica bez potrebe za ponovnim
registrovanjem (član 4), i ovu drugu kategoriju nazvao „Crkve i verske zajednice“, predvidevši
niz prava i sloboda. U trećoj kategoriji našle su se sve ostale registrovane verske zajednice, i to
pod imenom „verska udruženja“ (član 4); za njih su predviđena prava koja su slična onima
koja imaju druga udruženja građana. Iako je Prednacrt proglasio da „Crkve, verske zajednice i
verska udruženja imaju isti pravni položaj i jednake uslove za ostvarivanje zajemčenih
sloboda“ (član 5), iz teksta je jasno da verska udruženja ne bi imala ista prava (uključujući
državnu finansijsku pomoć) kao „tradicionalne“ zajednice. Štaviše, njihova unutrašnja
organizacija bi bila pod nadzorom države, koja bi čak imala pravo da oduzme registraciju „ako
je broj članova ispod broja potrebnog za osnivanje udruženja“ (član 73). Dok je predlog zakona
iz 2001. zahtevao 10 građana Srbije i Crne Gore za registrovanje nove verske zajednice, prednacrt
iz 2004. podigao je ovaj broj na 1.000 (član 67).
Finansiranje verskih zajednica
Ustav Republike Srbije proglašava da „država može materijalno pomagati verske
zajednice“. 76 Od proglašenja ustava FNRJ 1946, vlada je pružala znatnu finansijsku pomoć
„tradicionalnim“ verskim zajednicama, a uglavnom Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Pomoć je bila
namenjena za posebne projekte, kao što su renoviranje ili izgradnja verskih objekata.
Ekonomske teškoće devedesetih učinile su da finansijska pomoć verskim zajednicama polako
presahne. 77 Ministar vera Milan Radulović je u martu 2004. najavio da će Srpska vlada do
kraja te godine dati ukupno 2,1 miliona evra verskim zajednicama. 78
Prednacrt iz 2004. proglašava: „država je dužna da materijalno pomaže delatnosti Crkava i
verskih zajednica“ (član 47) ali u tom kontekstu ne pominje verska udruženja. Finansijske i
poreske olakšice predviđene za verske zajednice koje su registrovane, mogu se računati kao
vrsta državne pomoći. Prednacrt zakona oslobodio je poreza priloge i poklone date Crkvama i
verskim zajednicama (članovi 46 i 51), a istovremeno očekuje da se one održavaju od prihoda
koji donosi njihova imovina, od pružanje verskih usluga i izdavačke delatnosti (članovi 46 i
58).
Vraćanje nacionalizovane i konfiskovane imovine
Pitanje o vraćanju imovine koja je bila nacionalizovana i konfiskovana posle Drugog
svetskog rata Srpskoj pravoslavnoj crkvi i drugim verskim zajednicama bilo je postavljeno
odmah posle raspada Jugoslavije. Iako je ovo bila vrlo važna stvar za verske zajednice,
istovremeno je to bio jedan od glavnih problema s kojim je, kako Klaus Buhenau tvrdi, Vlada
Srbije dugo pokušala da se ne suoči. 79 Dva nacrta zakona su bila predložena početkom
devedesetih godina ali nijedan nije bio izglasan. Novi nacrt bio je predstavljen 2001, ali se do
sada nije našao pred Narodnom skupštinom Republike Srbije, tako da ova važna oblast i dalje