ovde - vera znanje mir

aktivan u radu komisije bio je njen sekretar Dr. Erenžen Hara-Davan (na slici desno). Ubrzo po
svom osnivanju, komisija je pokrenula akciju prikupljana dobrovoljih priloga. Kao što se vidi iz
izveštaja komisije, novčani prilozi stizali su od Kalmika rasutih po čitavoj Evropi pa se 1.7.1929
pristupilo samoj izgradnji hrama.
Apelu Kalmika za pomoć prvi se odazvao industrijalac Miloš Jaćimović (1858-1940). Iz većeg
komplesa porodičnog zemljišta on je odvojio parcelu od oko 530 kv.m. te ga besplatno ustupio
kalmičkoj koloniji. Podpomognut svojim sinom Čedomirom (1896-1959), takođe je na poklon dao
i 10.000 cigala, više od 7.500 komada crepa, cement i druga građa. Sledeći primer ovog
dobrotvora i drugi istaktnuti Srbi, privrednici i organizacije dadoše svoje priloge - uglavnom u
gotovini. Prilog je stigao i od članova kraljevske porodice.
Osvećenje hrama
Kao rezultat planiranja punog nade, gorljivih napora i predanosti, hram je bio izgrađen. Svečano
osvećenje hrama, prvog i jedinog takve vrste u Evropi, obavljeno je 12. decembra 1929. godine.
Ceremoniju osvećenja novog hrama su obavili bakša Namđal Nimbušev, duhovni vođa Kalmika u
izgnanstvu, koji je za tu svečanu priliku doputovao iz Pariza i bakša beogradski Umaljdinova, uz
asistenciju dvojice sveštenika. Značaj koji je hram u Beogradu imao za Kalmike lako se može
razumeti ako se ima u vidu činjenica da su: “nepočinstva boljševika u oblasti Dona bila toliko
surova i temeljita tako da do 1925. godine nije bilo ni hramova ni budističkog sveštenstva. Ustvari,
većina hramova je bila spaljena ili sravnjena sa zemljom još u periodu 1918-1920.” Smrtni udarac
za budizam donskih Kalmika nastupio je 1919. godine kada je umro njihov duhovni poglavar
Menke Bormanžinov.
Prve godine hrama
Ubrzo po izgradnji, hram je postao obeležje Beograda i jedna od njegovih znamenitosti. Za mnoge
građane je to bila atrakcija, a posebno prilikom proslava većih budističkih praznika. U “Vodiču
kroz Beograd” objavljenom 1930. godine nailazimao na odrednicu o hramu, a godinu dana kasnije
ulica u kojoj se hram nalazio dobija novo ime: “Budistička ulica” (danas Budvanska). Vest o
beogradskom svetilištu se brzo proširila po čitavom budističkom svetu. Ubrzo su uspostavljene
veze za engleskim društvom “Maha Bodhi Society” i drugim sličnim organizacijama i
udruženjima. Jedno od takvih je bio i, u to vreme, veoma poznati Institut za izučavanje Himalaja
(Himalayan Institute) iz Indije. Pretsednik te uvažene ustanove, Nikolaj Rerih, je 1930. godine kao
poklon hramu poslao thanku (ikonografska slika na svili) a koja potiče iz jednog starog
tibetanskog manastira. Do sredine 1944. godine hram je krasilo 16 takvih svetih slika koje su
uglavnom bili pokloni poslanstava dalekoistočnih zemalja. Među ljubopitljivim građanima su se
nalazile i ugledne ličnosti, članovi diplomatskog kora u Beogradu, i ostali zaintersovani za
budizam i uopšte za život ove malobrojne etničke grupe. Sredinom 1932. godine u Beogradu je
boravio Josip Suchy, novinar lista “Jutro” iz Ljubljane, koji je o svojoj poseti hramu objavio
interesantnu reportažu - ovde prenetu u celini. Sličnih poseta je bilo više, ali o njima nije ostalo
pisanog traga. Za Kalmike je hram postao središte okupljanja i centar celokupnog njihovog života.
Prilikom proslava većih budističkih praznika dolazili su i Kalmici iz drugih delova Srbije. U hram
su neizostavno dolazili i Kalmici iz ostalih zemalja Evrope kada bi prolazili kroz Beograd, a
prolazili su uglavnom u potrazi za poslom koji je tih godina bilo teško pronaći. Naime, velika
ekonomska i privredna kriza početkom tridesetih godina, nije mimoišla ni Srbiju. Građevinarstvo,
u kome je najveći broj Kalmika bio uposlen, je potpuno stalo, a ciglane su obustavile rad. Mnogi
od Kalmika ostali su bez ikakvog posla, i teškom mukom su izdržavali svoje sveštenike. Ipak, u
pomoć su priskočile gradske vlasti koje su počele novčano da pomažu sveštenstvo. Ta pomoć će
im biti ukinuta 1942.godine kao licima “nesrpske nacionalnosti”.
Hram u periodu 1933 -1934
Od značajnihih gostiju koji su posetili beogradski hram, izdvajamo onu koju je učinila kalmička
princeza Nirdžidma Torgutska (20. septembar 1933). Princeza (rođena 1907) je bila kći torgutskog
princa Palte (1882-1920), gubernatora pokrajine Sinkjang. Princeza se školovala u zapadnoj