ovde - vera znanje mir

које сецесије постају допустиве. Према његовој теорији, да би једна група била овлашћена
на неку територију и стога на право на отцепљење, довољно је ово: да је територија била
њено “заједничко станиште” током неколико генерација, да не зависи од других група у
вези са својим свакодневним потребама и да је већина те групе одлучила да се отцепи од
матичне државе. Овлашћење те групе на територију стога је примарно изведено из њеног
историјског наслеђа. Већинска одлука може бити донета кроз плебисцит свих становника
“заједничког станишта” или кроз њихова репрезентативна тела. Пошто свака
самоиздржавајућа (аутаркична) група са “заједничким стаништем” има право да се отцепи
путем већинске процедуре, ако група А одлучи да отцепи територију Х, а друга мања група
Б такође живи на Х, група Б има право да отцепи своје мање “заједничко станиште” од
отцепљене државе групе А. Мање групе зато имају право да се отцепе од бројнијих већ
отцепљених група. Право рекурзивне сецесије ове врсте намењено је да осигура да сви
грађани и групе имају једнака права – у овом случају, право на сецесију. Слично анархокапиталистичкој
теорији, Беранова теорија би допуштала непрестану промену у броју
држава и незаустављиву сецесију богатих територија и група од оних сиромашнијих. У
свом последњем раду из1998. године, Беран је предложио да међународно арбитражно тело
треба да осигура праведну расподелу богатства између преостајуће и отцепљујуће државе,
међутим, без спутавања сецесије богатих територија од сиромашнијих.
Велманова теорија из 2005. године, међутим, одриче се захтева “заједничког станишта” и
међународног тела које лечи економске неправде. Према њему, свака група има примарно
право на сецесију под условом да сецесионистичка група и крња држава “јесу способне да
одржавају сигурну и праведну политичку околину”. Одлука за сецесију треба, према
Велмановој теорији, да се постигне кроз плебисцит, али у неким случајевима сецесије то не
мора бити нужно. Иако би његова теорија дозвољавала још веће умножавање сецесија него
Беранова теорија, Велман предвиђа да ” смањивање случајева неправде уопште узев и
групних притужби посебно…”, које запажа у свету у време писања књиге, треба да воде
редуковању “сепаратистичке страсти” и, последично, броја покушаја сецесије.
Анархо-капиталистичка теорија додељује право на сецесију свим земљопоседницима, док
теорије Берана и Велмана додељују то право свим групама које имају неопходну
способност да издржавају своју сопствену државу. Насупрот томе, теорије ограниченог
избора ограничавају и поседнике права на сецесију и његово [тог права] вршење.
Филпотова теорија 1995. године ограничава та права на групе које желе да појачају своје
политичко суделовање, на пример, кроз непосредну демократију. Милерова теорија
ограничава то право на националне групе, зато што национална држава обезбеђује
национално/културално “залеђе (background) наспрам које се може извршити више
индивидуалних избора о томе како живети”. Маргалит и Раз ограничавају право отцепљења
на “обухватне групе” – групе које су веће него породица, али деле заједничку културу (и
које укључују нације). Овлашћење на територију стога изгледа као изведено или из
политичких преференција неке групе (на пример, за оснаживање политичког суделовања)
или из заједничких културалних или националних карактеристика групе. Пошто се избор
овде појављује као ограничен на специфичне групе, право сецесије се одриче појединцима
изван ових група и групама које не поседују захтеване карактеристике или преференције.
Изгледа да ово ограничење крши либерално начело равноправности свих грађана. Док
Маргалит и Раз захтевају плебсцит као процедуру доношења одлука, друге теорије
ограниченог избора не постулирају демократску процедуру као нужан захтев. Уопште узев,
изгледа да теорије ограниченог избора крше начела равноправности грађана или процедуру
већинског одлучивања.
Све теорије избора инсистирају да оправдана сецесија треба да избегне извесне (али не све)
штетне последице. Беранова теорија захтева да групе које бирају сецесију буду “довољно
велике да преузимају основне одговорности независне државе”, да дозвољавају исто право